Četvrtak 18. decembar, u klubu Booksa, Martićeva, gostuje beogradski autor Vule Žurića. Njegovi gosti su Miljenko Jergović i Nenad Rizvanović.

Vule Žurić rođen je 1969. godine u Sarajevu. Godine 1993. dolazi u Beograd. Živi u Pančevu. Objavio je knjige priča Umri muški (1991), Dvije godine hladnoće (1995), U krevetu sa Madonom (1998), Valceri i snošaji (2001); romane Blagi dani zatim prođu (2001), Rinfuz (2003), Tigrero (2005) i kratku zbirku priča Mulijin ruž (Reč br. 69/15, 2003). Ovom prilikom na Danima će predstaviti knjigu "Mrtve brave". O romanu je kritičar Vladimir Arsenić, među ostalim, napisao i ovo: "Novi roman Vuleta Žurića, "Mrtve brave", jedan je od slučajeva koji se mogu čitati na beskrajno mnogo načina, što nije uvek vrednosno pozitivna tvrdnja. Fabula u kojoj dva narativna toka u stvari predstavljaju snove junaka koji sanjaju jedno drugo, navodi na zaključak da je roman u priličnoj meri pomeren od stvarnosti i da bi trebalo potražiti znakove za njegovo tumačenje i postvarivanje. Najvažniji putokaz za čitanje, bez obzira na to što je i sam dovoljno nejasan, jeste poslednje poglavlje romana, u kome slušamo ispovest Šejle, lika koji bi trebalo da predstavlja sponu između dva narativna toka i da ih na neki način objedini i objasni.

Onirička priroda romana svedoči, naravno, o onome što se danas najčešće naziva politika želje (uz ogradu da je najpre potrebno prihvatiti Frojdovo tumačenje sna kao želje). Strategije kojima se pisac služio da bi nam dočarao složeno delovanje podsvesti, koja u snu izbija na površinu, ukazale su na dva glavna libidinalna pravca u kojima bi moguće tumačenje moglo da se kreće – novac i slava. U oba slučaja radi se o tome da likovi kojima bismo mogli da pripišemo jednu od ovih žudnji, i tu se nalazi taj duhoviti ironijski obrt, u suštini žude za onim drugim, za onim što je njihova izvorna strast. Ovakva identitetska podvala, gde je jedan lik suprotno od onoga što mislimo da jeste, služi Žuriću da nam se nasmeje u brk i da nas upozori da porazmislimo o tome ko smo, šta smo i u šta se projektujemo, bilo u snu, bilo u sanjarenjima. I sam naslov romana, preuzet od Nabokova i u citatu naveden na početku, potvrđuje ovu liniju tumačenja, bez obzira što se izvorno radi o metafori. Mrtve brave mogu biti pokvarene, mogu biti nezaključane, a mogu biti i one iza kojih ne stoji ništa - ali one, u svakom slučaju, ostaju mrtve.

Ipak, sve to je moglo i mnogo ubedljivije. Duhoviti delovi romana, odlično, basareskno poigravanje sa literarnim uzorima i njihova karnevalizacija, kafkijanski otkačena priča o Stojankinoj potrazi za babom, koja tek na kraju biva delimično razjašnjena, sve to ukazuje na Žurićevo majstorstvo i spisteljske vrline. S druge strane, mnogo toga je ostalo fragmentarno, nepovezano, raštrkano, podjarmljeno pukom postizavanju efekta – ili da upotrebimo piscu tako drage fudbalske metafore – bila je to više igra za (malobrojnu) publiku, a manje timski rad kome je jedini imperativ rezultat. Shodno tome, momci koji su igrali za raju nadavali su se autogolova, a tim, na žalost, izgleda nije ni postojao.